www.RévészRóbert.hu

izlozba

Plesne fotografije - otvaranje (Segedin,15.11.2006.) fotografisao © Edvárd Molnár


SAMOSTALNE IZLOŽBE


back
Gornji meni

KOLEKTIVNE IZLOŽBE

1982-2007.: Temerin, Subotica, Senta, Bačka Topola, Skorenovac, Oslo (Norveška), Segedin, Vesprem, Gedele, Budimpešta, Stege (Danska), Njirbator, Mali Iđoš

SENĆANSKE JESENSKE IZLOŽBE:

(Organizovao Róbert Révész)


back
Gornji meni

PUBLIKACIJE

Balkon, Dobos Magazin, Ellenfény, Ex-stasis (dnevni list Thealter festivala), folkMAGazin, Fosszília, Fotóművészet, Foto Video Magazin, Hungarian Review, Jump Magazin, Képes Ifjúság, Kisvárdai Lapok, Koktél Magazin, National Geographic, Nők Lapja, Orbis, Országjáró, Szeged - A város folyóirata, Szegedi fotográfusok, Színház, Symposion, Táncművészet, Tiszatáj, Új Symposion, Zene Zene Tánc, Zsöllye; dnevni listovi (Délmagyarország, Délvilág, Magyar Nemzet, Magyar Szó), plakati, katalozi, ilustracije za knjige, omoti za ploče, cd-omoti i ilustracije, publikacije, pozivnice, razglednice, werkfotografija (kod snimanja filmova), itd.

back
Gornji meni

NAGRADE

TAKT-nagrada - Temerin 1988., 1996.
Susret mađarskog savremenog plesa - Foto glavna nadgrada - Vesprem 1999., 2000., 2002.
Plespaleta '99 - Zlatna medalja - Budimpešta 1999.

back
Gornji meni

INTERVJU

JA ŽELIM URADITI ONU SLIKU, KOJA JE U MENI

Kada je dobra jedna pozorišna fotka?

Jedan moj kolega iz MTI-a je rekao, da se u pozorištu teško može snimiti fotografija, jer su slike "tamo već gotove". A ja na to kažem, upravo to čini težinu. Naime nije dovoljno samo snimiti prizor, što je režiser iskomponovao. Jedna pozorišna fotografija je onda dobra, ako fotograf može tome dodati još neki plus. Ja želim uraditi onu sliku, koja je u meni. I onu, koja je u tebi, u svakome.

Ipak koliko je važan tome "osnovni materijal"? Kakve predstave te inspirišu?

Radi se o tome, ako je prizor dosadan ili nije dobra muzika, onda to ne ume da me inspiriše. Zato me u većini dosađuje pozorišna predstava; mislim sad na dramsko pozorište i na operu. Plesni teatar mi je najbliži. Zanima me kad su jedan ljudski par, parovi ili cela pozornica u pokretu.

Kako možemo razlikovati žanr pozorišne fotografije i plesne fotografije, ako uopšte ima smisla praviti razliku?

Naravno, da ima. Radi se o skroz drugom pozorišnom jeziku, tako su i fotografije drugačije. U pogledu slikovnog sveta prozno pozorište i opera su statični, a ples je dinamičan, čak i onda, kad je spor. Menja se mnogo brže i mnogo više.

Šta gledaš u jednoj predstavi?

Ja ustvari ne vidim predstavu za vreme fotografisanja. Situacija je slična onome kad čovek ode u šumu da lovi. I pozorište je jedna gusta, tamna šuma. Uzmeš svoje oružje i čekaš trenutak. Ako je sve u redu, i pucaš u pravom trenutku, onda je divljač tvoja. Ako ne, onda će pobeći, i ideš za njom sve dok imaš metaka… Dakle sve je jedna velika avantura, koja ako je prizor i ono što čuješ u jedinstvenoj celini, onda pomera u meni takve snage, slojeve, vodi me na takav stepen, na takvu koncentraciju, u jedno drugačije stanje svesti, u kojem zbilja ništa ne postoji osim fotoaparata i plesača. I onda se obično dobija i dobra slika.

Na kakve trenutke, slike čekaš?

Ja plesače koristim da, iako to zvuči uobraženo, stvorim jednu sliku sveta nalik meni. Ne želim samo dokumentovati ono što se na pozornici događa, nego želim pokazati ono osećanje, koje je plesač doživeo. Za to treba da uhvatim ono što se za vreme preobraćaja na pozornici događa.

Keats piše: "Saznanjem izbaviti plesača iz plesa"

Ja bih želeo doseći i pokazati suštinu plesa. Ne želim tumačiti, razumevati pokrete, nego tražim one trenutke kada se uprizoruje ono veoma suštinsko, a istovremeno duboko univerzalno ljudsko osećanje. Iskustvo bitka o iskonskim snagama, o božanstvenom i dijaboličnom, o dobru i zlu što pokreće ceo svet. Želeo bih doseći plemeniti i mukotrpni kontakt između Boga i čoveka pomoću arhetipnih slika u nama. Po Beli Hamvašu svi nosimo u sebi sećanje na Zlatno doba… Ja želim biti posrednik onim situacijama kada je pozorište molitva za izgubljenu harmoniju, preklinjanje za obnavljanje sveta koji je čovek uništio.

Iz te filozofije, iz želje za iskonsku čistoću i harmoniju, proizlazi i to da radiš sa isključivo tradicionalnim tehnikama?

To nije filozofija, već mnogo više projekcija jednog životnog osećaja. Spor sam, verovatno mi je zato privlačna tradicionalna tehnika, i to posebno crno-bela fotografija. Ako nedelju dana ne idem u tamnu komoru, osećam da mi užasno nedostaje. Potreban mi je neposredan kontakt sa materijalom koji je osećajan na svetlost, alhemičarska transformacija.

Meni upravo tu lična strana nedostaje kod mnogih pozorišnih fotografa. Obično mi je teško naći, ne samo u ilustrativnom materijalu jednog časopisa, nego i na izložbama, onaj element van dokumentacije, koji bi omogućio čin prisvajanja kao u samostalnog dela, sam estetski doživljaj. Iz toga proizlazi da teško mogu prepoznati jedinstvene crte u fotografijama.

Na žalost, to je u mnogim slučajevima zaista tako. Upravo to daje težinu i lepotu zadatka. Ali postoji nekoliko fotografa koji na veoma visokom nivou rade svoj posao, iako su jedinstveni stilski znakovi za jednog laika teže prepoznatljivi. Izvaredne su naprimer fotografije Žuže Konc, Gabora Duše, Kate Šiler, Vere Eder, Nore Bege, Gabora Afranja, Petera Orosa, Tamaša Katkoa, Čile Kenjereša, Ivete Frank i Kate Molnar. I naravno dolaze mladi - čija imena još ne poznajemo - sa digitalnim oruđem. Ispucaju nokoliko kockica i na LCD-ju odmah mogu videti rezultat. Jer su radoznali, i to je prirodno. I ima među njima veoma dobrih, ne treba se plašiti da ćemo ostati bez novog pokoljenja.

Šta je tvoja radna metoda? Da li ideš više puta na jednu predstavu da bi sakupio sve odgovarajuće tačke gledišta, scene, propuštene slike?

Zapravo volim da slikam na fotografskim probama, gde mogu da se gibam, da šetam kroz ceo teren, mogu kontrolisati kompoziciju, pozadinu. Samo onda slikam uživo na predstavi, kada moram ili ako ne mogu da radim na probi. Jer moje iskustvo je da se najlepše slike događaju u tišini. I onda ne mogu da pritisnem dugme, jer to ometa glumce, publiku i ometa mene. Izabrana slika svaki put i nestane dok glumac ne progovori, ili muzika ne postane glasnija. Tada treba pustiti da to bude poklon nazad glumcima.

Pričajmo i o muzici, jer u tvojoj stvaralačkoj karijeri ona je igrala istu značajnu ulogu, kao i pozorište.

Meni je veoma bitna muzika. Skoro sam u isto vreme počeo da sviram kad i da slikam, i da slikam muziku pod uticajem Laslo Dormana. To je krenulo veoma zanimljivo, naime u početku jedan organizator Novosadskih Džez dana nije hteo da mi pusti da fotografišem, jer nisam imao fotografsku karticu. Na kraju ipak sam ušao… '84-te slikao sam Čarlsa Gejla, ta slika je kasnije rodila plakat "crnog klavijaturiste". I u slučaju fotografisanja plesa za mene je od osnovnog značaja akustični doživljaj. Naprimer kad vidim plesnu fotografiju, na kojoj mogu prepoznati predstavu, bez obzira što nisam ja napravio tu sliku, čuću muziku u sebi. Ali to je potpuno subjektivno. Pogledaj do kraja jedan materijal izložbe o onim predstavama koje nisi videla, i obrati pažnju na to na kakvu muziku te asocira data fotografija.

Da li je i u slučaju džez-fotografije cilj da slika prosvira? Čudan je to paradoks da treba da vidimo muziku da bi čuli sliku…

Džez fotografije su zapravo potreti. Potreti za vreme svirke. Pre nekoliko godina shvatih da je za mene i džez koncert statičan u smislu "prizora". Obično veoma mnogo čekam na jedan trenutak, ponekad se ništa ne događa do pet minuta, oči su mi već izmorene, skidam aparat, i onda slika je tamo, pa nestane, i čekam sledeću.

Da li tražiš i kod muzičara onaj trenutak preobraćaja?

Kod džez muzičara to je malo drukčije. Od Laslo Dormana sam naučio da nije slobodno odmah slikati, treba ih sačekati da se zagreju. Počinje koncert, poslušaš jedno-dve stvari, prepustiš se muzici, u međuvremenu upoznaješ karakter muzičara. Pratiš kakvo lice ima saksofonista kada dune u svoj instrument ili kad stigne do kraja soloa. Obično se brzo oslobađaju za vreme muzike i onda može da dođe fotoaparat. I onda već znaš koja je to slika koju želiš da napraviš, i tebi je tvoj zadatak da je uloviš.

Pitanja: Melanija Mikloš
(Odlomak intervjua iz časopisa Fotóművészet 2005/4-5)

Prevela Erna Nagy Abonyi

back
Gornji meni